Intervju Bosko Nektarijevic – TV Best 2013

Imate impresivnu biografiju. Diplomirali ste 1999. god u Parizu, magistrirali kao stipendista najprestižnije poslovne škole „Solvay“ u Briselu 2002.god, a specijalizaciju završili na Harvardu u Bostonu 2006.god. Dve godine kasnije ste osnovali i prvu lobističku kompaniju u Briselu koja se bavi EU Fondovima za Srbiju i zemlje Balkana. Danas ste direktor Balkanske Bezbednosne Mreže. Mnogi žele da grade karijeru u inostranstvu.  Kakvo je bilo vaše iskustvo?

Vaspitan sam da verujem u vrednosti koje su u temlju najviših dostignuća civilizacije: ljudska prava i slobode; da cenim znanje, istinu, poštenje, hrabrost, plemenitost .. Verovao sam da svako ima pravo na samoostvarenje. Ali sam tokom osnovne škole sam počeo da osećam pritiske totalitarizma, posledice ratova i ekonomskog sloma bivše Jugoslavije. Iako ne želim svega da se sećam, pre svega vera u slobodu, pravo i beskompromisna rešenost da živim onako kako želim su me odveli na put velikih avantura.

Naravno, u to vreme sam se borio za demokratiju i uz pomoć porodice pronašao način da se školujem u okruženju u kome se vrednuju znanje i sposobnost više od podobnosti. Sećam se da sam imao izuzetno nisko mišljenje o svima koji želeli da ratuju sa tadašnjim zemljacima. Nisam video nikakvu hrabrost  ni čast u tome me režim zloupotrebljava za promašene političke ambicije.

U Francuskoj sam recimo u isto vreme upoznao vrh svetske modne industrije, manekenstva i elitne noćne klubove. Doduše kao i svaka visko profitabilna branša uvideo sam da postoji mračna strana i tog sveta. Ali sam u tim godinama bio prvi put ozbiljno zaljubljen, pa me je ljubav čuvala da ne zalutam previše u mračne delove grada svetlosti. Tamo sam napisao i svoju svoju prvu knjigu, o ljubavi, časti i prijateljstvu.

Kažu da temperament čoveku odredi sudbinu. Ima puno istine u tome. Što bi Dučić rekao “Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspiemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom”  Po drugi put su se u Francuskoj  svetska politika i moć sudarili sa mojim temperamentom,  jer je u vreme kada sam trebao da diplomiram menadžment u Parizu počelo bombardovanje Srbije. Pa umesto da se posvetim nastavku školovanja, probuđen patriotizmom organizovao sam demonstracije i pres-konferencije protiv bombardovanja tj. za demokratski dijalog i pregovaranje kao način rešavanja konflikta. Konflikti su nužan i neizbežan deo života, ali ne moraju da budu ni naslini ni loši. Važno ja da ih čovek ili država iskoristi kao pozitivnu i stvaralačku energiju.

Dakle temperament, tj. aktivan angažman za političke promene u odnosu Evrope i Balkana me je odveo u Brisel. Nakon nekog govora koji sam držao u Beogradu, dobio sam poziv da stažiram u Evropskom Parlamentu. Bio sam u prvi mah fasciniran svime, jer sam upoznao vrh demokratije u svetu. Ako pogledate i danas po svim parametrima Evropska Unija je oaza ljudskih prava, sloboda i kvaliteta života na planeti. Mađutim posle odrastanja u Srbiji tokom devedesetih nisam mogao da se otrgnem nepoverenju prema svakoj vlasti, autoritetu, državi i institucijama sistema. Verovao sam da je svaka vlast zavera moćnih ljudi da sprovode sopstvene interese pod parolama “opštih ili viših” ciljeva. I bio sam ponekad prilčno drzak i kritičan prema “Briselkim strukturama” jer se nisam ustručavao da kažem šta mislim kada je to suprotno sa preovladavjućim stavovima oko mene.

Iako to nije bilo popularno, naišao sam na ljude koji su cenili takve stavove. Tako sam dobio priliku 2001. godine da radim na prvim velikim Evropskim projektima za Srbiju, čak sam bio pozvan i u Vatikan da se  upoznam se sa rimskim Papom kako bi razgovarali o pomirenju hrišćanskih Crkava. A iste godine sam dobio stipendiju najprestižnije poslovne škole u Briselu.

Tamo sam magistrirao, započeo doktorat iz Organizacionog razvoja i ostao da predajem nekoliko godina.   Mislim da je na tom putu najviše doprinela sreća  da dobijem nesebičnu podršku nekih retko dobrih ljudi a zatim i velike žrtve mentora, koji su godinama, strpljivo razvijali neophodna znanja i veštine od kojih danas živim i izdržavam porodicu.

Onda ste se vratili u Srbiju. Neko će reći svaka čast, a neko šta mu je to trebalo. Zašto ste se odlučili na povratak?

Kao i većina povratnika, ako razgovarate sa njima, osećao sam uvek duboku želju da činim dobro ljudima koje najviše  volim. Zatim tu su porodični razlozi, da mi deca usvoje one vrednosti koje još jedino bake i deke mogu da ih nauče. Verovao sam da znanje i veštine koje sam stekao mogu najbolje da se primene na “frontu”, tamo gde se razvijeni svet sudara i bori sa primitivizmom. Dakle, ovde u Srbiji gde je politička moć vazda iznad zakona, gde se sudaraju istok i zapad, korupcija sa veštinom, nepotizam i interesi sa bezbenošču, indivudualna kreativnost i sposobnost sa agresivnim vezarama i mediokritetima, znanje sa lojalnošću itd.

Ali ponovo su presudnu ulogu imali temperament i inat. Možemo to da pojednostavimo, u Srbiji mi država nikada nije dala da živim onako kako želim, niti da radim šta volim, pa sam se opredelio da ratujem do kraja. Nije to bilo pametno, naravno. Bio sam mlad i nisam razumeo pohlepu ili neznanje lidera ni činovnika sistema. Razočarao sam i neke mentore, prijatelje i ljude koji su me voleli.  Ali su mi svi preci bili nosioci najviših odlikovanja za hrabrost i na njihovim je kostima izgrađeno ono na šta smo ponosni u Srbiji. Nisam osećao potrebu da se povučem sa tog fronta, već sam se osećao da sam dovoljno naoružan da prenesem znanja koja sam stekao i vodio sam tada Trening Akademiju Evropskog Pokreta u Srbiji. Poželeo sam da podelim sudbinu svoga naroda i da delim sa njime iste muke. Umesto jačanja institucija i vladavine zakona, uvođenja jasnog sistema kako merimo rezultate i kvalitet rezlutata, moć je i dalje bila i ostala u rukama nekolicine ljudi u Srbiji.

Uspeo sam da dođem na poziciju da mogu da utičem na odluke kome Evropska Unija daje novac za projekte na Balkanu. Postajao sam te 2006. godine mladi ekspert ali sam ubrzo uvideo da ne mogu da napravim velike promene koje sam želeo i skupo platio cenu stalnog sukoba sa propalim i korumpiranim državnim sistemom koji je davio i vukao u ponor sve oko sebe.

Otišao sam tada na Harvard da udahnem. Na specijalizaciju iz adaptivnog liderstva, tj. kako se vode duboke i održive promene sa bilo koje pozicije u sistemu. Iako sam kratko ostao tamo vratio sam se sa sjajnom stručnom nadogradnjom, pun energije. Dobro je izaći s vremena na vreme iz Srbije. Osnovao sam zatim prvu lobističku kompaniju u Briselu koja se bavila Evropskim Fondovima za zemlje Balkana i od tada se, evo do danas, time svakodnevno bavim. Pišem projekte za EU fondove ali više vremena provodim učeći druge kako da ostvare svoje ciljve.

Za pisanje projekata smo čuli svi, ali ne znaju svi koje su etape kroz koje moramo da prođemo da bismo došli do napisanog projekta i dobili novac za njega. Recite nam nešto više o tome.

 

Evropska Unija i međunarodna zajednica imaju preko tri stotine instrumenata ili fondova drugim rečima u Srbiji. Puno zavisi od samog donator.  Sa obzirom na to da je Horizont 2020 najveći finansiki program koji omogućava bespovratne donacije za istraživanja i inovacije, uzeću njega za primer, tu vlada velika konkurencija. Možemo slobodno reći da je ovo arena u kojoj se takmiče najbolji umovi sveta.

Razvoj projekta i proces pisanja predloga projekata nije lak. Počinje sa istraživanjem konteksta i čitanjem referentnih dokumenta kako bi mogli da ispunimo zahteve Evropske Komisije. Zatim se detaljno analiziraju otvoreni i najavljenji konkursi, kako bi mogli da napravimo adekvatan plan aktivnosti i identifikujemo najbolje partnere. Proces analiza, priprema i pregovora sa partnerima je vrlo zahtevan i obično počinje skoro godinu dana pre zadatog roka za predaju predloga projekta.

Najčešće se greši na samom početku u defnisanju ciljeva projekta, kada se ne pročitaju obavezna dokumenta ili ne poštuju instrukcije koje je propisala Komisija.

Svaka reč ili rečenica u tekstu objavljenog konkursa i refrentnim dokumentima nije slučajno napisana već služi kao smernica kako da se ostvare ciljevi koje je Evropska Unija definisala. A konkursi su  napisani na briselskom engleskom jeziku i neophodno je inteligentno protumačiti šta su očekivanja Komisije.

Doduše, to je vrlo intersantan i kreativan proces jer postavlja lidere projektnih inicijativa pred najuzbudljivije izazove današnjice. Sledi traženje najboljih partnera i pregovori oko podele posla. Neophodno je ostvariti sinergiju svih stručnjaka koji su uključeni u projkat. Doduše, kada već možete da birate sa kime ćete raditi, birajte najbolje. To osnovno pravilo.

Tokom pisanja projekata u početku je najvažnije detaljno definisati odakle se počinje, kakvo je trenutno, početno stanje, da bi kasnije mogli da merimo napredak. Samo po sebi to zvuči lako, ali zahteva duboko poznavanje oblasti kojom se projekat bavi i najsavremenijih dostignuća i najboljih praksi. “State of the art” se može prevesti kao najviši nivo izvrsnosti koji je do sada postignut u nauci ili praksi. Slično je ako opisujete tržište za neki inovativan proizvod ili uslugu. Neophodno je detaljno opisati sve trendove na tržištu. Naravno ne u Srbiji već u Evropi i svetu.

Zatim se identifikuju problemi, izazovi pred kojima stojimo da bi ostvarili ciljeve, teme za istraživanja, metodologija kako će se raditi i najbolja strategija kako da se ostvare ciljevi. Tajne uspeha su u razumevanju kriterijuma za evaluaciju i očekivanog “impakta” rezultata i uticaja projekta. Jer to je najvažnije zašto Evropska Komisija finansira projekte.

Potrebno je opisati sve aktivnosti sa dovoljno detalja da se pruže dokazi evaluatorima da će razultati biti ostvareni. Idealno napraviti “korak više” i uraditi posao umesto evaluatora, dakle detaljno odgovoriti na pitanja evaluatora, koristeći adekvatnu terminologiju iz refrentnih doumenta i naučno dokazane činjenice. Evalutori su dužni da traže dokaze za svaku tvrdnju koja se napiše u projektu pa je nužno pružiti dokaze. Neretko projekti dobiju niske ocene jer evalutori ne mogu da sa sigurnošču da utvrde kako će se ostvariti navedeni rezultati.

I naravno nužno je obrazložiti jasno kako će aktivnosti projekta doprineti da se u potpunosti ostvare očekibanja Komisije, predviđeni rezultati i uticaj tj. napisati kakva će biti situacija nakon što se projekat završi. U Horizontu 2020 se očekuje visok kvalitet rezultata, uticaj i održivost projekta. To je “liga šampiona” pa je stoga potrebno puno vremena, treninga i prakse da se dosegne svetski vrh. Ali nije nemoguće! I brojne organizacije iz Srbije su već  uspele da uzmu učešća.

Idealna mapa puta za pisce projkata je da počnu sa manjaim projktima ili kao partneri u velikim konzorcijumima da bi tokom rada sa iskusnijim kolegama mogli da savladaju “korak po korak” veštine kako da napišu uspešan predolg projekta za Horizont 2020.

Dakle još jedan od presudnih izazova je naći partnere, dakle kako naći najbolje partnere za proejkte ?

Identifikovati adekvatne partnere je od presudne važnosti. Istina, treba izabrati najbolje. Ali da bi se došlo do njih potrebno je preuzeti inicijativu i predstaviti se na adekvatan način. Postoje brojni “alati” koje je Komisija stavila na raspolaganje poput CORDIS Partner Serch-a, gde mogu da se pronađu oni koji žele da učustvuju na konkirsima za Horizoint 2020 ili organizacije koje prave konzorcijume i pišu projekte. Takođe EEN ili Evropska mreža preduzetništva ima kao jedan od ciljeva da pomogne u pronalaženju partnera.  Mreža NCP Nacionalnih kontakt osoba može takođe da pomogne. Ključno je biti proaktivan. Uspostaviti komunikaciju sa svima koji mogu da pomognu. Idealno je posetiti Info Dane koje Komisija organizje, ili sličene događaje npr. tematske konferencije na koje dolaze lideri u Horizont 2020 areni, da bi se uspostavila kominikacija i prodiskutovalo o mogućoj saradnji. Lideri projekata koji su već dobili finansiranje su obično odlični partneri. Patrnerstvo se gradi na poverenju i stručnosti. Slično kao prijateljstva. Najčešće organizacije ne uspevaju da nađu partnere jer nisu proaktivni i ne razmišljaju o tome kako ih druga strana “vidi” i kako da se predstave adekvatno, da budu atraktivni partneri. Ali zato je i puno je stučnjaka i evropskih struktura koje su na raspolaganju da pomognu. Mi u Balkanskoj Bezbendosnoj Mreži dosta radimo na tome.

Koliko je vremena potrebno da prođe od trenutka kada neko počne da uči o pisanju projekata do momenta kada može od toga da živi?

U mom slučaju je bilo potrebno osam godina od kada sam počeo da pišem prvi projekat sredinom devedestih, istina neuspešan. Nikada nismo dobili novac za projekat. Ali me je motivisao da učim i da uđem u tajne uspešnih projekata. Prvi novac sam dobio posle tri godine. Da bih osam godina kasnije kao mladi stručnjak došao do iskustva i nivoa znanja da mogu da prenosim znanje drugima. Učenje drugih je kao da dva puta učite, što bi rekao Joubert. Ne postaje se stručnjak na kursevima. Već posvećenošću, stalnim usavršavanjem, disciplinom, kroz vatru. Morate da živite život stručnjaka da bi mogli da postanete stručnjak.

Puno je pogrešnih uverenja u Srbiji jer naš sistem obrazovanja i strane organizacije štancuju stručnjake na kursevima i prave ogromnu štetu Srbiji. Da unesemo malo humora, evo i političke partije kod nas prave Doktore nauka za godinu dana. Takođe tu je i “stara garda” demokrata koja je učila kako se pišu projekti devedestih kada su im donator davali novac pre svega kako bi napravili političke promene i koja ne želi ni po koju cenu da izgubi pozicije. Pa se stoga grčevito bori da svakoga drugoga spreči da napreduje.

Skoro niko vam ne želi da uspete u ovoj areni. Oštra je konkurencija. I među donatorima koji nisu imuni na korupciju i interese svojih nadležnih, ni među političkim partijama koje bi najrađe “samo sebi” išta dale, ni u neefikasnom državnom sistemu, gde su utočište našli uglavnom agresivni mediokriteti.

Retki su oni koji će zaista pomoći. Ali ako pogledate i na mom primeru i svih koji su dosegli neki nivo izvrsnosti nije nemoguće pronaći dobre mentore. U neku ruku se osećam dužan prema svojim mentorima da ispoštujem najviše principe svoga zanata, pa sam i već godima jedan od onih koji rade sa svakime ko ima kvaliteta, bez ikakvih predrasuda.

Da li je lakše dobiti domaći ili strani projekat?

Zavisi od toga kakva znanja i veštine posedujete i u kakav sistem vrenosti verujete. Moja organizacija se na bavi domaćim projektima. Zato što kod domaćih izvora finansiranja neretko dominiraju interesna poznanstva, korupcija, političke, porodične ili bezbenosne veze i sl.

Mada je to atraktivno tržište, zahteva drugačiji set vrednosti i veština od onih koje mi negujemo i razvijamo. Ne mogu da kažem da svi domaći fondovi podležu tome. Istina sa godinama, tržište domaćih fondova je sve manje jer iz gore navedenih razloga država sve dublje propada.

Da bi dobili finansiranje iz stranih fondova najčešće je neophodno da demonstrirate da je kvalitet vašeg projekta bolji od drugih. A tu na scenu stupaju znanje, veština i network, tj. medjunarodna partnerstva. Mi smo fokusirani na najteže tj. najkonkurentnije izvore finansiranja u svetu.

Ako kažemo da za jedan dan pisanja projekta može da se zaradi i do 100 evra, nameće se pitanje kako i gde čovek može da nauči da pišem projekte?

Postoje brojne organizacije koje se u zemlji i regionu bave edukacijom za pisanje projekata. Većina na žalost čini više štete nego koristi na državnom nivou.  Ali na individualnom nivou svako je iskustvo vredno. Stoga čak i ako ste platili veliki novac da vas neko nauči recimo “Upravljanje Projektnim Ciklusom” ili pravljenje “Matrice Logičkog Okvira” na kursu ili ste godinu dana išli u neku školu za “Upravljanje projektima” ne treba da se osećate prevarnim. Već da razumete da smo zemlja u tranziciji u kojoj čak ni neki od predavača i trenera ne razumeju koliko ne znaju i trude se da prežive. Jer ne postoje jasni kriterijumi ni kako se meri kvalitet edukacije. Ponegde imamo situaciju da nam Fakultete na kojima se predaje “Menadžment Projekata” vode ljudi koji nikada nisu napisali ni vodli ni jedan EU projekat.

Organizacija za koju radim, Balkanska Bezbednosna Mreža je u punom smislu te reči mreža eksperata i doduše samo jedna od mnogih organizacija koje se bave kvalitetnom edukacijom i treningom u ovoj oblasti. Osim što implementiramo EU porjekte mi radimo analize uspešnosti za programe i projekte Evropske Unije pa moramo da znamo ko su najuspešniji pisci i menadžeri projekata na Balkanu. I trudimo se da okupimo i povežemo najbolje u ovoj areni kako bi maksimalno iskoristili sredstva koje nam je EU stavila na raspolaganje.

Odnedavno imamo eksperte i za Ruske fondove. A godinama već redovno držimo Info Sesije o EU programima i Fondovima u Srbiji i zemljama Balkana. Poslednjih šest godina sprovodimo i najviši nivo edukacije i treninga za EU fondove “EU Project management and leadership program” za one koji žele da se bave ovim poslom profesionalno.

Radimo sa svojim Evropskim partnerima da Balkan dobije svoj prvi akreditovani Masters program u ovoj oblasti međutim kako sam već opisao otpori su veliki i oštra je to borba. Malo je onih koji zaista žele da imamo vrhunske eksperte. Ali stoga ćemo uvek rado da preporučimo svakome ko nam se obrati koji je najboji trening ili edukativni program u zavisnosti od toga šta neko želi da ostvari.

Prva preporuka je naravno da uvek pažljivo pogledate reference i lična iskustva trenera. Teško da neki domaći profesori bez međunardnog iskiustva, neko mlad ili srednjih godina ko je radio samo ne jednom od trsita različitih fondova ili neko iz državne uprave može zaista da trenira i pravi buduće “šampione” u najkonkurentnijoj areni na svetu. Jer nemaju relvantnog iskustva. Često samo jedan dan sa istinskim “Guruom” više znači od godinu dana rada sa mediokritetima. I ponosan sam što sam imao prilike da radim u “networku” sa ljudima koji su u svojim oblastima Gurui i među najboljima u svetu.